Vladimir Iljič Uljanov Lenjin - III dio

  • <<< **NEREGISTRIRANI čLANOVI TRENUTNO NEMOGU SKIDATI DATOTEKE I VIDJETI LINKOVE,ZA PRISTUP TREBA SE REGISTRIRATI!** >>>

Fleka

Forum Friend
23.10.2014
308
104
0
11-07-Oktobarska-revolucija-SOVJETSKA-PRIČA-Lenin-e1534883684280[1].jpg
U noći sa 6. na 7. novembar 1917. godine, topovi sa ruske krstarice Aurora ispalili su plotun,
što je bio signal za početak napada na Zimski dvorac i početak Oktobarske revolucije



Građanski rat se razmahao od 1918. i u tom haotičnom sukobu su se izdvojile dve snage: „Crveni“ ili boljševici i „Beli“, heterogenog sastava u kojem su dominirali caristički ruski nacionalisti, ali su učestvovali i socijalistički antiboljševički revolucionari. „Crveni“ su bili organizovani u „Crvenu armiju“, ideologizovanu komunističku vojsku uspostavljenu januara 1918. godine. Razjedinjenost i relativno slaba podrška intervencionista iz redova sila pobedničke Antante dovele su do poraza „Belih“ do 1920. Tokom tog razdoblja, kao i neposredno posle, došlo je do velikih razaranja i žrtava: masovna smrt od gladi, stradanje u bitkama i represalijama, teror i protivteror odneli su oko 9 miliona života. Među poznatijim posebnim događajima ističu se pogubljenje cele ruske carske porodice jula 1918. (motiv je bila želja boljševika da obezglave „bele“ protivnike — smaknuće dinastije učinilo je borbu za ponovnu uspostavu dinastije besmislenom) i atentat na Lenjina 30. avgusta 1918. godine. Lenjina je gađala Dora Kaplan, pripadnica stranke Socijalista-revolucionara. Atentatorka je smaknuta praktično odmah sledećeg dana unutar zidina Kremlja; Lenjin, pogođen sa dva metka u glavu, se oporavio nakon operacije, ali se smatra da je to ranjavanje ubrzalo njegovo telesno propadanje i doprinelo pojavi paralize.

Nekoliko pojava je snažno obeležilo slom građanskog društva i uspostavljanje sve snažnijeg totalitarnog komunističkog režima: ironijom sudbine, Lenjin, koji je na vlast došao obećavajući mir, izlazak iz rata i prestanak krvarenja, bio je uzrok (ili najvažniji između više uzroka) daleko većeg prolivanja krvi i nesrazmerno snažnijih patnji - broj smrti u periodu njegove vlasti višestruko je premašio gubitke carske Rusije u Prvom svetskom ratu; boljševici su uveli tzv. „ratni komunizam“ ili nasilni ideologizovani ekonomski sistem koji se svodio na terorističku rekviziciju žita i hrane, organizaciju socijalističke privrede kao potpuno centralizovanog sistema bez tržišta i razmene dobara - taj „eksperiment“ je doveo do velikih gladi (od 3 do 5 miliona mrtvih), nasilja u eksploataciji seljaštva i kolapsa društva koji bi verovatno oduvao i boljševike s vlasti da Lenjin nije uspeo u proleće 1921. da napravi zaokret i uvede tzv. „NEP“ ili Novu ekonomsku politiku, koja je dopustila ograničenu razmenu dobara i dovela do kakvog-takvog oporavka zemlje: predstavljala je i priznanje poraza socijalističke privrede, koja je u svom radikalnom obliku oterala u smrt milione ljudi; iz zemlje je pobeglo i proterano oko 2 miliona ljudi, od autentičnih protivnika boljševičkoga režima do imaginarnih sumnjivaca; komunisti su okupirali neruske zemlje u kojima su na vlasti bile neboljševičke stranke i snage (Gruziju, Ukrajinu...) opravdavajući to potrebama „proleterske revolucije“ — iako se njihova vlast u pogledu nacionalnog pitanja nije, početkom 1920-ih, mogla redukovati na puki produžetak carskog ugnjetavanja, nije sporno da je totalitarni karakter boljševičke vlasti zanemario pravo nacija na samoopredeljenje — u državi u kojoj nije bilo sloboda za pojedince ili političke stranke iluzorno je bilo govoriti o istinskim nacionalnim slobodama; glavna karakteristika nove države bila je ideološka totalitarna vlast komunističke partije (boljševika) koja se predstavljala kao „diktatura proletarijata“ — ali, eksplozija koja je razorila stari poredak stvorila je u mnogim pojedincima, najzad u krugovima umetničke avangarde, skoro milenaristički zanos koji se neretko iskazivao u fantazijama o izgradnji potuno novog društva i agresivnoj promociji svih oblika kulture koji su imali neodređeno „avangardnu“ i „revolucionarnu“ auru.




800px-Doctored_Stalin-Lenin[1].jpg
Lenjin i Staljin 1922. godine



Sovjetska država i Kominterna
Sovjetska država je bila novost na političkoj karti sveta: ideološka diktatura temeljena na Lenjinovoj interpretaciji Marksovih postavki o društvenom sistemu. Budući da su, u prošlosti, svi pokušaji programatskog uspostavljanja bitno drugačijeg socijalnog poretka od već postojećih, ili propali ili bili geografski vrlo ograničeni ili kratkotrajni — sovjetska država, kao pobednička utopija, nije imala pravog prethodnika u istoriji. Uprkos pozivanju na baštinu pređašnjih revolucionarnih pokreta, od antičkog Spartakovog do Francuske revolucije i Pariske komune, sličnost je bila prividna: prvi put u zabeleženoj istoriji čovečanstva levi radikali su pobedili i održali vlast.

Lenjin i boljševici su preduzeli niz mera za učvršćenje vlasti, od kojih je deo bio pragmatične prirode, a nemali broj je poticao iz ideološkog okvira komunističkog pogleda na svet. U Rusiji, boljševička partija je preimenovana u komunističku, pod imenom „Ruska komunistička partija (Boljševika)“, što je nedugo potom rezultovalo oštrom terminološkom diferencijacijom između lenjinističkih „komunista“ i ostalih levih stranaka marksističke orijentacije. Godine 1919. osnovana je Kominterna, što je skraćenica za Komunističku Internacionalu koja je trebalo da zameni, u očima komunista, diskreditovanu Drugu internacionalu. Po viđenju boljševika, komunistička revolucija je trebalo da se proširi i pobedi u industrijalizovanim zemljama zapadne Evrope, a Kominterna je bila uspostavljena kao baza revolucije.




mausoleum[1].jpg
Lenjinov mauzolej na Crvenom trgu u Moskvi



Bolest i smrt
I posle devet decenija od smrti Vladimira Iljiča Lenjina ruski istoričari, publicisti i novinari ne prestaju da iznose različite verzije od čega je umro vođa svetskog proletarijata. Prošle nedelje, tačnije 21. januara, navršilo se 90 godina od smrti Lenjina pa je to bio povod da se ponovo kopa po istorijskim i medicinskim arhivama. Na pitanje da li je Lenjin umro od posledica sifilisa ili ga je dokrajčila skleroza, jedinstvenog odgovora nema. Službeni izveštaj patologa kaže da je umro od posledica skleroze, ali opširni tekstovi koje su objavili moskovski nedeljnici „Argument i fakti“ i „Agonjok“ sugerišu da je Lenjin umro od posledica svojih mladalačkih seksualnih greha.

Ruski poznati profesor, neuropatolog Vasilij Kramer, je još u maju 1922. prvi postavio dijagnozu da Lenjin sve teže govori i kreće se zbog začepljenja krvnih sudova na mozgu. Međutim, jedan broj lekara je tražio druge uzroke bolesti. U martu 1923. pozvani su poznati profesori iz Nemačke i Švajcarske. Oni su postavili Lenjinu drugu dijagnozu - upala arterija kao posledica sifilisa! Lenjina je pregledao i profesor Aleksej Koževnikov, iskusni neuropatolog, ali on u analizama krvi nije pronašao potvrdu dijagnoze kolega iz Nemačke. Zatim je Lenjina pregledao i profesor Mihail Averbah, jedan od uglednijih očnih specijalista. Ni on se nije složio da je Lenjin teško oboleo zbog tobožnjih posledica sifilisa. Averbuh nije našao nikakve simptome na oku koje bi potvrdili da je Leljin bolovao od sifilisa, bolesti koja bi moglo da izazove promene krvnih sudova na mozgu.

Sve češće Lenjinove glavobolje nisu mogli da umire ruski lekari, pa su u pomoć pozvani oni iz zapadne Evrope. Nemački profesor Georg Klemperer je smatrao da Lenjin ima stalne glavobolje zbog trovanja olovom jer posle atentata nisu izvađena oba zrna. Krajem avgusta 1918. za vreme govora radnicima Miheljsonovog zavoda na Lenjina je pucala Fani Kaplan. Ona je iskoristila nepažnju telohranitelja pa je pucala u Lenjina sa rastojanja od tri metra. Jedan metak mu je samo probušio kaput ali je drugi pogodio levo rame. Treći metak oštetio mu je vrh levog plućnog krila i zaustavo se u vratu. Iz Nemačke je stigao hirurg Moris Borhard koji je iz vrata izvadio zrno ali ono drugo u ramenu je bilo duboko pa nije smeo da ga dira.

Posle tog atentata Lenjin se sve češće žalio na glavobolje, teže je govorio a u februaru 1923. potpuno mu je bila paralizovana desna ruka i noga. Posle toga su bili pozvani nemački lekari, profesori Ferster, Klemperer, None, Minkovski ali i ruski profesori Osipov, Koževnikov i Kramer.

Kako piše nedeljnik „Argumenti i fakti“ lekari su razmatrali više dijagnoza, od epilepsije, bolesti Alchajmera, multiple skleroze, do trovanja olovom.

Ali lekari su posle Lenjinove smrti dali specijalnu izjavu da nema tragova sifilisa. Narodni komesar (ministar) zdravlja Rusije Nikolaj Semaško, obratio se anatomu-patologu Alekseju Abrikosovu, koji je kasnije postao akademik, tražeći od njega da posveti posebnu pažnju dobijanju dokaza da nema tragova sifilisa kako bi se „sačuvao svetli lik vođe proletarijata“. Tako su tadašnji rukovodioci hteli da se suprostave onima koji su širili glasine o Lenjinovim gresima iz mladosti. Kasnije je Lenjinov mozak bio prebačen u Institutu za proučavanje mozga, ali se do novih saznanja oko toga je li nastradao od sifilisa ili ne - nije došlo.

Posle Lenjinove smrti sanduk sa njegovim telom je prebačen 23. januara u zgradu sindikata u najstrožem centru Moskve. U to vreme su na Crvenom trgu kopali i pravili improvizovani mauzelej vođi svetskog proletarijata. Vrlo brzo mauzolej je postao svojevrsna „meka“ komunista, ne samo sa prostora Rusije i kasnije SSSR-a, već celog sveta. A autoritet koji je među levičarima imao Lenjin nikakve priče o sifilisu nisu mogle da pomrače.




1113316678[1].jpg




Izvor: wikipedija; wikimedia.org; 24sata.hr; fb.ru; PickLuck; scontent-sea1-1.cdninstagram.com; brainyquote.com; img.goglasi.com;
wikipedia.org; fosmedia.me; express.hr; historija.info; nezavisne.com; Večernje novosti; cdn1.img.rs.sputniknews.com